Zov prirode

Ljudi su deca prirode, prirodna bića. Međutim, neosporna je činjenica da se od nje svakim danom sve više udaljavaju. Razvoj civilizacije ljude čini sve manje zavisnim od prirodnih pojava, sve više ih kontroliše i čak štaviše koristi za svoje dobro. Ipak, zov prirode ne može nestati iz ljudske krvi i što je dalje od prirode, sve više podsvesno oseća potrebu za njom. Često čovek toga nije svestan, a prečesto čini upravo suprotno od onoga što mu priroda nalaže.

Gradovi postaju sve veći, sve naseljeniji. Ljudi velikom brzinom migriraju iz ruralne sredine u grad, u betonske površine i betonske kaveze, u sredinu koja nije ništa drugo nego “industrija nervoze”. Otuđenost i usamljenost gradskog čoveka je žalosna svakodnevica, a sve je učestalija pojava bolesti, kako fizičkih, tako i mentalnih, izazvanih stresom koji čini neizostavan aspekt modernog, urbanog života.

Upravo tada u čoveku počinje da raste otpor. Raste podsvesni osećaj da nešto jako nedostaje. To “nešto” gradski čovek pronalazi u jedinoj sponi koja ga vezuje sa prirodom – druženje sa različitim životinjama (naravno i gajenje biljaka). Kućni ljubimci nisu stvar pomodarstva (premda postoje izuzeci), već čovekove potrebe da živi koliko – toliko u prirodi (šetnja u parkovima sa psima), ili briga o ljubimcima koji se čuvaju u stanovima (mačke, akvarijumske ribice, ptice, kornjače, morski prasići, hrčci, gmizavci i td.). Sve ove životinjice veselim cvrkutom, živahnim bojama, nesputanim izražavanjem emocija, vraćaju urbanizovanom čoveku posrnulu životnu radost, razveseljavaju ga i duševno okrepljuju. Ipak, čovek uvek traži više od onoga što ima. Traži ljubav pre svega, razumevanje, iskrenost, prijateljstvo, odanost, vernost. Sve to pronalazi u druženju sa psom. Zauzvrat, pas ne traži ništa. Ako nešto dobije, on je neizmerno zahvalan.

Čovek je dakle, dužnik svom psu. Može mu se odužiti jedino tako što će mu pružiti potrebnu hranu, odgovarajući smeštaj, omogućiti mu dovoljno kretanja u prirodi, pružiti mu zdravstvenu zaštitu i neophodnu pomoć u slučaju bolesti.

Pas je simbol ljubavi bez ikakvog interesa i vernosti kroz sva iskušenja. On odagnava sve ružne misli, rasteruje osećaj usamljenosti i čini da se na trenutak zaboravi osećaj brzine koju urbani život nosi. Mali delić prirode, nežnosti i smeha, rasteruje sivilo društva koje nas jako često zatvara u sopstveni egoizam.

Pas je sveprisutan u našim životima, bavimo se njime, neki ljudi ga jednostavno obožavaju, približavajući se na taj način nekim prastarim civilizacijama kod kojih je on predstavljao božanstvo.

Ukratko, pas je postao deo urbane kulture.

Pročitajte:

zov-prirode-pansion-za-pse

Share Button
 

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl:


Trackbacks/Pingbacks

  1. Zasto je pas covekov najbolji prijatelj | Pansion za pse
  2. Tia i Bobi | Pansion za pse

Postavite komentar

Please type the characters of this captcha image in the input box

Molimo Vas, prepišite slova sa slike u polje iznad