Izgubljeni i nikad nađeni pas

Dan se ugasio i svetlost punog meseca je selo oblila srebrom. Pas neznanog imena, sa velikim ožiljkom na čelu, hodao je putem, dugim, odmerenim koracima. Nije izbegavao dvorišne svetiljke, nije se šunjao imeđu kuća, nije se prikradao, jednostavno, noge su ga bešumno nosile napred. Između stabala visokih jelki i oborenih grana, provlačio se jedva držeći ravnotežu. Iako ove predele nije poznavao, odlučno je išao ka cilju. Samo dva puta se zaustavio. Prvi put da obeleži teritoriju na staroj jasiki, a drugi put na raskrsnici, na zid seoske prodavnice. Pod hladnim vazduhom koji se spuštao sa planine, krv na čelu je izgledala crna. Od bola je povremeno pravio grimase, ali se spustio na beton ispred prodavnice i zaspao. Šape je savio pod stomak. U jednom trenutku se trgnuo, čuo je neki zvuk, a onda se ponovo ugnezdio i zaspao. Nije mario da li će ga neko videti.

Ujutro je ugledao kuću u blizini i nije je ispuštao iz vida.

Predveče istoga dana, seljaci najamnici i ostali meštani su se okupili ispred prodavnice, veselo čavrljajući i ispijajući pivo. Bezimeni pas se sklonio u ćošak i nije privlačio pažnju. Ostao je živ zahvaljujući sudbini i bilo mu je dovoljno što je trenutno spokojan. Došavši kao nezvani gost, odbijao je lokalne pse. Mužjaci su želeli da odmere snagu s njim, želeli su da ga onjuše, ali su se na kraju odaljavali od njega. Nakon svih nedaća, želeo je da neko vreme bude sam.

Drugog dana, pas je ustao i dok se protezao, krajičkom oka je spazio ženu koja je užurbano otključavala prodavnicu. Naćulio je uši, onjušio vazduh i stresao se. Laganim korakom se prišunjao otvorenim vratima prodavnice i radoznalo provirio unutra. Stajao je nepomično, sve dok prodavačica nije obratila pažnju na njega. – Čiji si ti psiću? – upitala ga je veselo, umiljato. Pas iskrenu glavu u stranu i poče veselo mahati repom. Prodavačica odvadi punu šaku keksa iz kutije i ponudi ih vidno izgladnelom psu. On nenaviknut na miris keksa poče da ga znatiželjno njuši, a zatim halapljivo pojede gomilicu. Narednih mesec dana, pas je živeo pored prodavnice, nenametljiv i potpuno neprimetan. Prodavačica ga je hranila ostacima sa trpeze iz svoje kuće, a on se polako oporavljao od umora i stečenih rana. Uveče su se meštani okupljali ispred prodavnice i raspravljali o tome čiji li je to pas, rasan, lep, lovački pas. Svako bi ga uzeo sebi, ali pored nekoliko svojih pasa, bilo bi mnogo uzeti i njega. Navikne se čovek, a možda se jednog dana pojavi i vlasnik, pa ga odvede. Ma, neka ga, snaći će se on već – govorili su ljudi.

Prodavačica je kod kuće imala dva lovačka psa, mužjaka i ženku. Ona, muž i sin su voleli pse. Dogovorili su se da bezimenog psa dovedu u dvorište, pa neka ga. Biće mu bolje nego na betonu ispred prodavnice. Ako ima hrane za dva psa, biće i za trećeg. Napraviće mu i kućicu. Mlad je, dobar, biće sigurno i dobar lovac. Ako se nekad pojavi vlasnik, šta će, moraće da ga vrate.
Prošli su meseci, pas se potpuno oporavio, već je bio odličan lovac gonič i dobio je štenad sa kujom iz dvorišta. Postao je miljenik u porodici koja ga je prihvatila i bio je zaista srećan.

Jedne noći, skoro u ponoć, nepoznati čovek je došao po “svog” psa. –Dobro veče. Čuo sam da je moj pas kod vas, pa sam došao po njega. Izgubio sam ga u lovu pre pola godine, oko 50 kilometara odavde. Mislio sam da ga više neću videti, ali srećom, čujem da je kod vas. Prodavačicin sin, očajan što će morati da se rastane sa psom kog voli, spusti pogled i reče: – Jeste, to je pas koji je zalutao i došao u naše selo potpuno iznemogao, pretpostavili smo da se izgubio u lovu. Šta da radimo, vratiću vam ga, ali samo da znate, mnogo ga volimo i lepo mu je kod nas. Evo, dobio je i štenad sa našom kujom. – Znam momče, ali to je pas koga moje ćerke vole i pate za njim. Biće srećne kada im dovedem njihovog ljubimca.
Potom se iz kuće pojavi domaćin i čuvši o čemu se radi, razmisli malo i reče: – Imate li vi neki dokaz da je to vaš pas? Ipak, mi smo zavoleli ovog psa i teško nam je da se tek tako rastanemo. Da li je pas čipovan? Ukoliko jeste i vi imate dokaz da je pas vaš, vratićemo ga. Do tada, pas ostaje u našem dvorištu.

-Neznani gost sleže ramenima i reče:- Nije čipovan, nemam dokaz da je moj pas, ali je potpuno isti kao moj. Kada dođem sledeći put, doneću novac da ga otkupim. Ipak ste ga hranili i brinuli o njemu, želim da vam se odužim.

Nakon nekoliko dana, isti čovek se pojavio u dvorištu, ovaj put sa dokazom. – Evo, doneo sam telefon od moje ćerke i u njemu je slika psa. Jel’ vidite da je to taj pas? Domaćin se dobro zagledao u fotografiju i nasmejao se: – E pa, nije isti pas. Evo, ovaj naš pas ima veliku belu fleku preko celih grudi, a vaš pas ima upola manje beline. Jel’ vidite razliku?
Neznani čovek je držao u ruci novac za otkup psa, zaista je imao poštene namere, ali psa nije poveo sa sobom kući.
-Moja ćerke će biti tužne i razočarane. Očekuju da ću se vratiti sa njihovim ljubimcem.
-Žao mi je gospodine, rekao je domaćin. Ako želite, daću vam jedno štene. – Neka, reče čovek, mi se još nadamo da će se naš pas vratiti kući…

izgubljeni pas pansion

Jedan od potomaka psa iz priče

Share Button
 

Prijavite se na mejling listu i dobijajte najnovije tekstove sa našeg bloga na svoj i-mejl.

Vaš i-mejl:


Postavite komentar

Please type the characters of this captcha image in the input box

Molimo Vas, prepišite slova sa slike u polje iznad